Лука Ћеловић Требињац - Живот и дело добротвора и патриоте

У Београду 15. августа 1929.године у својој кући у улици Краљевића Марка број 1 умро је Лука Ћеловић - Требињац, велики добротвор Београдског униветзитета.Сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет, према тестаменту једини покојников наследник.

На сахрани, поред многобројних говорника, опраштајући се у име Београдске општине, њен потпредседник Војислав Зађина између осталог је рекао: „За Луку Ћеловића говорило се да није био много побожан јер је ретко виђен у цркви. Али, Лука Ћеловић се може упоредити са јеванђелским богаташем. Лука Ћеловић је био богаташ, али је разлика између њега и јеванђелског богаташа у томе што је јеванђелски богаташ користио богатство само за своје личне потребе, а Лука Ћеловић је помагао својим богатством друге.“

На дан Светог Луке, 31.октобра 1854. године, у селу Придворици код Требиња родио се Лука Ћеловић. О породици Ћеловић нема много података. Породица потиче вероватно из Рисна и околине, на шта указују писани документи из 1689. године. У њима се помињу пет синова капетана Луке Ћеловића и њихово учешће у „морејском рату“ на страни Млетачке републике. Несумњиво је да су Требињски Ћеловићи побочна страна Рисанских.

О првим годинама живота у Придворици Лука никада није причао, а не постоје ни писана документа из тог периода. Лука је био изузетно ћутљив, повучен и усамљен човек који је више волео да слуша како други причају него дасам прича, те тако о његовој породици нема много података.

Родитељи Луку врло рано шаљу у Босну да служи у трговини. Босна је тада била прва станица за све оне Херцеговце који су се отискивали у свет, а нису хтели да крену преко мора.

Лука ће у Бања Луци остати као шегрт у трговачкој радњи очевог пријатеља Јована Пишталића, све до 1871. године. После прелази у Брчко код стрица Јована Ћеловића где ради као шегрт у његовој трговачкој магази. Није познато да ли је и када учио школу. Ако је и учио, то је могла да буде само основна школа и то највише један до два разреда. Тако се у Брчком завршило сво учење и евентуално школовање Луке Ћеловића.

Лука у Београд долази 1872.год. као осамнаестогодишњак, и то без игде ичега. За помоћ се обраћа архимандриту Нићифору Дучићу, који је такође родом из Херцеговине, а који је извесно време провео у манастиру Дужи код Требиња. Нићифор Дучић је Луку сместио као шегрта у галантеријску радњу Петра Радосављевића и Мите Игњатовића.

Иако је још као дете отишао од куће, Лука никада није прекидао везе са родним крајем. Будно је пратио сва тамошња догађања, па када је у лето 1875.год. избио Босанско – херцеговачки устанак, и то најпре у Херцеговини, познатији под именом „Невесињска пушка“, Лука напушта трговину одлази у своју Херцеговину као добровољац.

Према сопственом казивању, укључио се у одред пуковника Ђоке Влајковића. Учествовао је у борбама код Љубиња и Стоца, а и код Утве где је Турцима - Требињцима долазила помоћ из Цариграда као „индат-помоћ“, и то шлеповима који су се искрцавали у луци Клек. Устаници су на све могуће начине спречавали да ова помоћ стигне онима којима је намењена. Наносили су Турцима велике губитке,али су и сами у тим борбама много страдали. У једној од тих даноноћних, непоштедних борби и Лука је лакше рањен у ногу. Та рана, међутим, није могла да га одвоји од чете и даље борбе.

Чим је Србија 1876.године објавила рат Турској, српски добровољци се из Херцеговине одмах преко Сиска враћају за Београд. Са њима долази и Лука Ћеловић да би као добровољац учествовао у оба српско – турска рата.

Када се рат завршио, Лука као већ зрео човек, започиње у јесен 1878. у Београду самостално да се бави трговином. У првим трговачким подухватима несебично му помоћ пружају земљаци, чувени београдски трговци Паранос и Крсмановић. У прво време тргује житом, шљивама и свом врстом хране.

Без искуства и без најосновнијег образовања, Лука својом природном бистрином и упорношћу постиже врло брзо успехе. Ускоро напушта своју прву магазу на Сави и бави се лиферацијом овса за војску и хлеба за општинске стражаре.

У години 1882. Лука Ћеловић већ као угледан трговац учествује у оснивању Београдске задруге. Тешке економске и политичке прилике у Србији нису поколебале групу одважних, добронамерних грађана да оснују Београдску задругу са малим капиталом и без икаквог предходног искуства у тој врсти посла.

Пред само оснивање Београдске задруге финансијски су пропале Прва српска банка, Београдска заједница и Београдска потрошачка задруга које су биле основане да јевтиним кредитима помажу нарочито средњи трговачки и занатлијски сталеж и да се на тај начин избегну замке многобројних зеленаша.

Београдска задруга је основана за међусобно помагање и штедњу. Лука Ћеловић је био међу првим улагачима,а од 1883. биран је за члана Управног одбора, да би од 1887. године па све до своје смрти био председник Београдске задруге.

Београдска задруга је основана као „Завод за удеонице“. Почела је веома скромно. Била је намењена малим, средњим трговцима, занатлијама и чиновницима. Сваки удеоничар је улагао недељно свега један динар за пет година, с тим што је камату добијао тек када уложи 10 динара. Оснивачка правила Београдске задруге потписали су, поред Луке Ћеловића, и: Таса Банковић,трговачки заступник, Јован Бошковић, син професора Велике школе Стојана Бошковића, др Лаза Лазаревић, лекар и приповедач, за кога се говорило да је „мајка трговачке омладине“, Ђура Ј. Ђорђевић и Ђока С. Нешић, колонијални трговци са Саве, Светозар Николић, штампарски радник и руководилац Задруге штампарских радника и Корнелије Јовановић, књиговођа.

Mинистар финансија Краљевине Србије потврдио је Правила о раду Београдске задруге 1. јуна 1882.године па је ова на основу те „потврде“ могла да отпочне са радом.

Бројни проблеми нису обесхрабриле осниваче и чланове Београдске задруге да опстану у свом одлучном и истрајном раду. Резултати нису изостали. Током 1884. године само за десет дана Београдска задруга уписује 4.000 удеоница што је представљало знатно повећање не само у новцу већ и у броју чланова. Поред давања повољних кредита, Београдска задруга је оснивала и Одељење за осигурање, помаже оснивање Српског бродарског друштва и Кланице, а даје више пута зајам Београдској општини па и самој држави.

Када је материјално ојачала, после Првог светског рата, Београдска задруга отвара своје филијале у Скопљу и у Задру.

Као председник Београдске задруге, Лука Ћеловић није примао свој хонорар већ га је улагао на штедну књижицу код Државне хипотекарне банке. У почетку је давао усмене налоге на шта ће се та средства трошити. Почетком 1929. год. та средства, по његовој жељи,коришћена су као помоћ за Домове слепих у Земуну и Инђији и то само једна половина, док је другу половину новца уступио Одбору госпођа за заштиту слепих девојака у Београду. За овим примером Луке Ћеловића повели су се и остали чланови Управног одбора Београдске задруге уступајући своје дневнице у хуманитарне сврхе.

Указом Њ. В. Краља Петра IЛука Ћеловић је постављен, 7.фебруара 1912. године, за члана Задужбинског савета при Министарству просвете. Члан тог савета остаје све до своје смрти.

Лука Ћеловић је свој живот сасвим посветио Београдској задрузи. Савременици су причали да је, залазећи у београдске кафане, посматрао коцкаре, па би онима што играју у велики суме новца већ сутрадан у Београдској Задрузи био отказан кредит и враћене су им удеонице.

Лука Ћеловић је схватао велики значај банака за привредни развој земље па је за члана Управног одбора Народне банке Србије изабран фебруара 1912.године.

У тешким ратним условима Народна банка Србије евакуише се за Крушевац. Лука Ћеловић прелази, такође, у Крушевац као дежурни члан Управног одбора банке, затим током даље евакуације 1915. година у Солун, а затим и у Марсеј. На том великом и рискантном путу пратио је трезор Народне банке са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем, који су и сами били добротвори Београдског универзитета, као и са другим члановима Управног одбора. У Марсеју су све вредности и драгоцености Народне банке Србије сместили у трезор Француске банке, у који Лука Ћеловић смешта и имовину Београдске задруге о којој се такође бринуо и коју је успео да сачува. У Марсеју остаје до краја рата. У тим тешким временима чува интерс Народне банке Србије и помаже велики број наших избеглица. Трезор Народне банке Србије и имовина Београдске задруге враћа се у Београд, у пратњи Луке Ћеловића и других чланова Управног одбора, фебруара 1919. године.

Поред многих друштвених, хуманих, трговачких и патриотских активности Луке Ћеловића, не сме се заборавити и његов допринос естетском уређењу Београда.

Да би се боље разумео рад Луке Ћеловића у овој области, неопходно је сагледати историјски контекст у коме се он одвијао. Кнез Милош је после Другог српског устанка, 1830. године добио од Марашли Али-паше у личну баштину (својину) Савамалу, чиме започиње њена нова епоха. Кнезу Милошу је већ тада био циљ да у Савамали изгради нову српску варош, пошто је несумњиво увидео значај Савске падине.

Савамала се простирала од Варош-капије ка савској падини Савском улицом (сада Карађорђева ул.), целом доњом страном Немањине улице од Топчидерског друма (ул. Кнеза Милоша), па све до тадашње кафане Три кључа (Мостар), затим је оштро скретала у Абаџијску чаршију (ул. Краљице Наталије), па Балканском, Призренском и Космајском (ул. Маршала Бирјузова), до Поп-Лукине улице.

Сав тај простор припадао је Кнезу Милошу који је међу првима увидео значај Савамале, па је временом ту поред кафана „Лиман“ (власништво капетан Мише Анастасијевића) и разних уџерица и дућанчића, пребачено и пристаниште које је до тада било уз варош на дунавској падини.

Поред остале имовине, и ове кафане, кап. Миша Анастасијевић располагао је са 74 лађе и 23 камарашије (филијале). Његова империја може се сматрати првом српском мултинационалном компанијом, а запошљавала је преко десет хиљада људи.

У лето 1862. године бомбардована је варош, а вођене су борбе око Лиман-џамије. За спомен палим српским жртвама у Савамали подигао је Ћира Христић, лончарски трговац, Споменик победе у облику великог крста од црвеног мрамора. Споменик је првобитно био на Малој пијаци да би приликом уређења и регулисања тог краја био пренет у парк између хотела Бристол и Железничке станице. То је један од првих споменика Незнаном јунаку, откривен у јесен 1862. године у Београду.

Поред малих, сиротињских кућа и колиба, које су се ту већ налазиле, у новој српској вароши започиње градња великих кућа у које су староседоци Београда настојали да уведу европски начин живота. У Сарајевској улици саграђене су куће трговаца кожом и гвожђарским предметима - Параноса, Перовића, Здравковића, Крсмановића, Миљковића и многих других. Једна од најлепших кућа је она Београдске задруге, дело Николе Несторовића и Андре Стевановића.

Део некадашње Савамале, од Јаворске улице до Железничке станице, уређен је према узору на европске градове. Нова Савамала постепено се ширила, прешла је Шанац, обухватајући крај око Саборне цркве, улице Богојављенску, Кнеза Симе Марковића, Поп-Лукину, Златарску, Сребрничку, Господску (Бранкова). Тај крај постаје центар нове српске вароши. Жеља кнеза Милоша првог идејног модерног урбанисте Београда - испуњена је.

Несумњива је заслуга Луке Ћеловића-Требињца што је део некадашње Савамале од Јаворске улице до Железничке станице уређена по узору на велике европске градове. Ту је некада био прљав, неуређен Мали Пијац за кога једна стара песма каже:

„Београдски Мали Пијац
Поплавила Сава ....“

Београђани су у таквим условима морали да се превозе чемцима по том простору, а звали су га и Бара Венеција. У тој запуштеној и „поплављеној“ Савамали Лука Ћеловић подиже прво своју породичну кућу у ул. Краљевића Марка бр.1. Та кућа је сазидана 1903. године, а градио је инж. Милош Савчић у сарадњи са непознатим архитектом који је био запослен у Савчићевој инжењерско - техничкој канцеларији. Даље Лука Ћеловић учествује у изградњи палате Београдске задруге и велелепног здања хотела „Бристол“, као и зграде Берзе.

Уз велики лични труд добио је од Београдске општине дозволу да на свом имању подигне велики, леп, прави европски парк. Tajпарк је подигао у Карађорђевој улици према Железничкој станици. Свакога јутра, пре свих других послова обилазио је парк, надгледајући свога баштована како негује и креше украсно растиње и прелепе руже донете из ко зна које земље. Лука Ћеловић је могао да на том свом имању без муке и молби Београдској општини сагради куће и локале који би својом рентом строструко вратили уложени новац.Он је ипак одлучио да свом Београду и Београђанима поклони прелепи парк.

Почетком 20. века прилике у Јужној Србији биле су изузетно тешке. Бугарске комите упадају у српска села и врше терор над српским и несрпским становништвом терајући га да прихвати Бугарску као своју нову отаџбину, а бугарски комитски покрет као своје ослободиоце. Пошто су српска влада и политичари били неодлучни, спонтаним приватним иницијативама долази до покретања четничких акција. Београдски општински лекар др Милорад Гођевац најзаслужнији је за организовање и покретање ових акција у Јужној Србији и Македонији пошто је вршећи своју лекарску праксу преко зиме сусретао бројне рањенике и избеглице из тих крајева који су долазили у Београд да проведу зиму и по могућству да залече ране. Др Гођевац је стекао њихово поверење, наравно преко земљака код којих су се склањали, и временом је сазнао њихове највеће тајне.

Др Гођевац је за овај „рад“ успео да заинтересује свог интимног пријатеља Луку Ћеловића. Иако нешколован и једва писмен, Лука Ћеловић непогрешиво схвата да се на обалама Вардара не решава само судбина Јужне Србије и Македоније, већ и судбина његове Херцеговине па и свог Српства.

Према признању самог др Гођевца, без Луке Ћеловића цео подухват се не би остварио. Иако чуваран, па чак и шкрт, Ћеловић није размишљао о новцу када је општа ствар била у питању. Он је сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.

Године 1902. основан је Главни одбор четничке организације. У том првом одбору били су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић. Тиме је започет мукотрпан рад на ослобођењу Срба на југу и у Македонији. Сви чланови одбора су из својих личних средстава учествовали у опремању чета. Одбор се по потреби састајао у кући Луке Ћеловића. Ту се прикупљао новац за опремање чета, а прота Новица Лазаревић је у присуству свих чланова Одбора и заклињао прве чете пред полазак на терен.

Кућа Луке Ћеловића била је најпогоднија за ове припреме и скупове пошто је он као нежења живео сам у својој великој кући у којој није било ни родбине ни послуге која би причала шта се догађа у кући.

Влада и српски конзули из конзулата са југа били су против четничке акције. Када је маја 1904. год. прва чета са војводом Алексом Алексићем , одмах при преласку границе, претрпела пораз и јуначки сва изгинула на Четирцима у сукобу са Турцима, незадовољство јавног мњења у Београду достигло је врхунац. Београдска штампа најоштрије је нападала др Гођевца и Главни одбор што шаљу људе на „кланицу“. Али већ крајем те године четнички покрет узима толико маха да га прихватају, са одушевљењем, не саму у Београду већ и у целој земљи. Међутим, ни бугарске комите нису мировале. Пошто им „рад“ Одбора никако није одговарао, осудили су Луку Ћеловића и др Милорада Гођевца на смрт. Послати атентатори срећом нису успели да се пробију до Београда и изврше пресуду.

Српска великошколска омладина, у то време, била је не само „узданица народа“ него и врло утицајан и незаобилазан фактор који учествује у политичком и националном животу. У Четничком покрету Лука Ћеловић-Требињац долази у још тешњи контакт са великошколцима, а од 1905.године и са студентима Београдског универзитета. Јасно увиђа колико млада српска држава лута уз непотребне потресе само зато што је сиромашна, остављена сама себи без могућности да има довољно интелигенције.

И сам је осећао колико му недостаје једно солидно и потпуно образовање. Чврсто је веровао да је наука основа будућег развоја наше нације. Од најраније младости до краја свога бурног живота Лука Ћеловић је морао да се одриче учешћа у многим културним, јавним и политичким збивањима осећајући непремостиве празнине свога образовања. Стога су га често претицали млађи али школованији и образованији суграђани. Зато већ 1911. год. у свом првом тестаменту оставља сву своју имовину Београдском универзитету. Ово завештање тада је износило преко 50 милиона динара.

Одмах после Првог светског рата Светосавска прослава се обележавала на Унивезитету и уз доделу награда које се дају у име Луке Ћеловића – Требињца за најбоље темате и то првих година само из техничких наука а касније и из свих других области које се проучавају на Универзитету.

Материјали Архива Србије

О Св.Сави 1927.године Лука Ћеловић оснива „Фонд Луке Ћеловића-Требињца“ у корист Академског певачког друштва „Обилић“

Дневни лист „Правда, на стр.3 доноси чланак о Слави академског певачког друштва „Обилић“. „Академско певачко друштво „Обилић“ прославило је своју славу Св. Архангела Михаила у великој сали нове зграде Универзитета. Славски обред почео је у 10,30часова пре подне. Домаћим славе је Лука Ћеловић, почасни члан и велики добротвор „Обилића.“

„Правда“, даље наставља о историјату Певачког друштва. Певачко друштво „Обилић“ основано је у Београду 1884. године. Како се састојало, углавном, од београдске интелектуалне омладине, Лука Ћеловић га од самог почетка помаже, наравно увек сразмерно својим могућностима. Каснијих година његовог живота било је право задовољство видети га у кругу младих полетних певача који су долазили да му честитају крсну славу. Обично су стизали по подне, и уместо „честитке“ заорила би се Лукина омиљена песма „Хеј Трубачу“. Затим би се ређале песме једна за другом. А после краткотрајног прекида, за вечеру песма је одјекивала до дубоко у ноћ. У певању је учествовао и Лука, и сам добар певач. Тако да се то једино славље у кући Луке Ћеловића претварало у својеврсно натпевавање. Можда је то био и једини тренутак весеља и радости који је себи допуштао.

Лука Ћеловић није помагао само Београдско певачко друштво „Обилић“ помагао је где год је то било потребно. О прослави четрдесетогодишњице постојања Певачког друштва „Вила“ налазимо опширан чланак у „Времену“ од 6.јуна 1927.године:

„Приједор, 5. јуна - данас је овде прославило 40-годишњицу свога рада Певачко Друштво „Вила“. Ова прослава је за Приједор не само велика и лепа свечаност, него и једна национална манифестација. Свечаност је отпочела дан раније – увече, дочеком Првог Београдског Певачког Друштва, затим Српског Певачког Друштва „Његош“ из Тузле и Певачког Друштва „Јединство“ из Бања Луке. Према програму свечаност је почела литургијом и парастосом умрлим члановима коју је држао митрополит г. Василије Поповић, док је на јектаније одговарало Прво Београдско Певачко Друштво. На крају је потпредседник г. Јован Радетић, поздрављајући скуп, захвалио Првом Београдском Певачком Друштву што су се одазвали позиву „Виле“, исто онако срдачно као када је са њима био његов хоровођа г.Мокрањац. После поздравног говора секретар Југословенског Певачког Савеза г. Коста Манојловић објавио је да је Краљ одликовао „Вилу“ орденом Св . Саве четвртог степена. Затим је г. Миливоје Милетић, професор, прочитао састав о историјату „Виле“ истакавши тежак и мучан рад за време Аустријске окупације. Нагласио је да је Друштво имало велику помоћ са свих страна. Алекса Шантић је певао, тј.писао песме за „Вилу“, а Јосип Мариновић је компоновао. Много касније Друштво је ступило у везу са пок. Мокрањцем који им је слао своје руковети. Било је потребно да се те руковети препишу – прештампају, што је преузео г. Лука Ћеловић, сносећи те трошкове из своје личне благајне, а касније је увек према потреби помагао Друштво јер је разумео његов патриотско – национални рад.“

Трагове о задужбинарској делатности Луке Ћеливића-Требињца налазимо и у дневним листовима тога времена. „Време“ од 28. јануара 1920. преноси:

„Јучерашња свечаност на Београдском Универзитету – Поред осталих саопштења г. Павле Поповић, ректор Универзитета, саопштио је - тј. прочитао Завештање г. Луке Ћеловића – Требињца, трговца београдског, у коме он наглашава да је целог свог живота жудео за науком и да је вољан под крај живота, све своје имање завештати Београдском Универзитету. Г. Лука Ћеловић приложиће у свој Фонд Универзитету око 50 милиона динара. Овог пута он је одмах дао у обвезницама ратне штете на руковање Универзитету 1 (један) милион динара уз спроводно писмо. После аплауза и овација, Певачко друштво „Обилић“ запевало је Мокрањчеве руковети.“

„Правда“ од 28 јануара 1928 године доноси текст под насловом „Прослава Св.Саве на Универзитету – Г. .Лука Ћеловић - „Обилићу“.

„Познати просветни добротвор г. Лука Ћеловић упутио је следеће писмо ректору Универзитета г. М. Митровићу:

„Господине Ректоре:

Част ми је саопштити Вам да сам одлучио да оснујем задужбину у корист Академског Певачког Друштва „Обилић“. Ова ће задужбина носити име Задужбина Луке Ћеловића-Требињца у корист Академског певачког друштва „Обилић“

У ту сврху шаљем Вам као свој први прилог 100.000 (сто хиљада) динара у обвезницама државног зајма 7%, с молбом да овим фондом рукује Универзитетска Управа, а да чист приход ужива Друштво „Обилић“.

Као стари пријатељ Универзитета и његове омладине желим да овог пута одликујем једно од најстаријих и најбољих студентских удружења и да му помогнем колико могу у испуњавању његове велике мисије. Младост је - нека пева!

Али је песма „Обилића“ оно што му даје полета у његовим племенитим напорима и улива утеху у часовима беде и страдања. „Обилић“ је пронео лепу српску песму широм целе наше земље од Београда до Кајмакчалана, до Загреба и Љубљане, кроз све словенске земље; он је представљао нас и на страни, нашу уметност и културу - он је свуда служио на част омладини, Универзитету, Српству, целом нашем народу; он је тиме учинио једно велико културно и национално дело које ја високо ценим.

Нека би Бог дао да „Обилић“ врши исту службу просветну и националну и даље, дуго и дуго деценијама и вековима.

С одличним поштовањем

Лука Ћеловић – Требињац.“

„Време“ у скоро сваком свом бројуиз ог периода доноси по неку вест о добротворном раду Луке Ћеловића. Тако у броју од 28.јануара 1929.године налазимо текст под насловом „Нови поклони универзитету“:

„Пошто је био поздрављен од целе сале (свих присутних) ректор г. Митровић прочитао је поред осталих писама и писмо г.Луке Ћеловића које је упутио ректору:

„Мојој задужбини која је основана указом од 29. августа 1929.године у корист Академског Певачког Друштва „Обилић“ а којом рукује Универзитетска Управа, поред ранијих шаљем Вам данас у прилогу још 100.000 динара у обвезницама државног зајма од 1 % и тиме увећавам своју задужбину. Нека се „Обилић“ развија и снажи и преко омладине која песму гаји нека оплемењује срце Србиново и док челичи вољу за све што је добро и узвишено.“

Лука Ћеловић није помагао само омладину певачких друштава, у листу „Правда“ од 28. јануара 1928. године у Службеном делу, стр. 153 објавила је Универзитетска управа, поред осталог: „И ове године поклонио је г.Лука Ћеловић, техничком факултету 2.000 динара, с тим, да их употреби за своје циљеве“, а даље у Личним вестима наводи се да је Лука Ћеловић, трговац из Београда, одликован Орденом Светог Саве Iстепена (под бр. 9328/Iод 27.јануара 1926 године).

Лука Ћеловић је остао доживотно скроман, без великих личних прохтева. Напорним радом стекао је огромно богатство. И као изузетно богат човек своје навике и начин живота није мењао што је у Београду у то време често било предмет шала и заједљивих духовитости. Али шалу и духовитости је веома волео у узвраћао истом мером, без љутње.

Потврду његове изузетне скромности налазимо и у делу пописа његовог покућанства, које је само он, свакодневно користио. Та покретна имовина пописана је као и сва остала после његове смрти. У том делу заоставштине Луке Ћеловића није нађен ни један златан ланац или прстен, што се тада сматрало најосновнијим еснафским обележјем. Лука Ћеловић никада није носио ни златан сат. У том попису, од покретне имовине поред осталих скромних ствари, пописана су 3 отомана 1 чипкана и 1 пар свилених завеса, 2 жанилска тепиха, 1 сто трпазаријски на расклапање и 6 столица, 2 креденца,велики и мали, 2 кревета - месингани и гвоздени са сламњачама, 1 вунено ћебе обично, 1 дрвени кофер и 1 мали писаћи сто.

Из Требиња су пореклом два знаменита али толико различита Београђанина. Лука Ћеловић –Требињац и Јован Дучић. Обојици су се често обраћали младићи из родног крја који су тек стизали у Београд. Обојица су их примали крајње предусретљиво, али сваки на свој начин. Дучић их је примао веома љубазно, да би им одмах уручивао повратну карту за Херцеговину, јер је био свестан да је у та кризна времена романтика могућа још само у поезији. Ћеловић, међутим, који у свом животу можда никада и није размишљао о романтици, прихватао је те младиће и налазио им посао у београдским трговинама исто онако као што су и њему помогли земљаци при првом сусрету са Београдом. На дан Светог Луке, 31.октобра 1854. године, у селу Придворици код Требиња родио се Лука Ћеловић. О породици Ћеловић нема много података. Породица потиче вероватно из Рисна и околине, на шта указују писани документи из 1689. године. У њима се помињу пет синова капетана Луке Ћеловића и њихово учешће у „морејском рату“ на страни Млетачке републике. Несумњиво је да су Требињски Ћеловићи побочна страна Рисанских.

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”

CreativeCommons Ауторство-Делити под истим условима 4.0